Istinski globalna katastrofa 200 godina kasnije – jesmo li izvukli pouke?

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •  

forgotten-disasters-volcano-eruptionDve nedelje pre Takovskog ustanka, 10. aprila 1815, nakon oko nedelju dana potmule grmljavine koja je holandske kolonijalne vlasti u 1260 kilometara udaljenoj Bataviji podsećala na sasvim neočekivanu artiljerijsku paljbu, tako da su čak i poslale brodove u izviđanje situacije, došlo je oko 7 sati uveče po lokalnom vremenu na indonežanskom ostrvu Sumbavi do strahovite eksplozije planine Tambora, do tog momenta jedne od najviših planina u Aziji istočno od Himalaja. Danas to nije više slučaj, jer je tokom tog oko jednog sata glavne eksplozije, više od jednog i po vertikalnog kilometra planine pretvoreno u prah i izbačeno u atmosferu brzinama višestruko većim od zvuka. Na mestu dotadašnjeg planinskog vrha pojavila se ogromna kaldera – krater oblika kotla koji nastaje urušavanjem vulkana u do tada skrivenu magmatsku komoru. Ukupno oko 160 kubnih kilometara smrvljene stene, prašine, kamenja i lave formiralo je stub koji se uzdigao čitavih 43 kilometra iznad vulkana, izašavši, dakle, iznad najvećeg dela Zemljine atmosfere. Poređenja radi, najsnažnija vulkanska erupcija u pisanoj istoriji Evrope, erupcija Vezuva koja se odigrala 79. godine naše ere i razorila rimske gradove Pompeju i Herkulanum, izbacila je u atmosferu “svega” oko 10 kubnih kilometara materijala. (Erupcija koja je negde oko 1600. pre naše ere razorila Santorini i verovatno odigrala ključnu ulogu u propasti drevne Minojske civilizacije na Kritu je bila većih razmera, izbacivši između 40 i 100 kubnih kilometara materijala, mada je to veoma teško danas utvrditi.)

Sumbawa_TopographyPošto smo upravo obeležili jubilarnih 200 godina od te globalne katastrofe, nije loše da se podsetimo nekih od njenih relevantnih osobina. Na takozvanoj skali vulkanske eksplozivnosti (VEI – Volcanic Explosivity Index) koja približno odražava “jačinu” erupcija, erupcija Maunt Tambore je oko 7, jedina erupcija te veličine potvrđena u ljudskoj istoriji. Samo nekoliko drugih erupcija dolaze po intenzitetu blizu katastrofi iz 1815. godine, ali obzirom da su se desile daleko pre pojave vulkanologije kao nauke – erupcija istoimenog vulkana na grčkom ostrvu Santorini u 17. veku pre n. e. – ili u nenastanjenim delovima sveta – poput Hatepe erupcije koja je stvorila jezero Taupo na Novom Zelandu oko 180. godine – to nije moguće direktno potvrditi. Treba pomenuti da je VEI dekadna logaritamska skala, tako da je, recimo VEI 7 deset puta jača erupcija od VEI 6, itd.

Donedavno nepoznata kultura Tambore potpuno je uništena i arheolozi su pronašli milionima tona pepela zatrpane ostatke ovih “istočnih Pompeja” tek 2004. godine. Severni i istočni deo Sumbave praktično trenutno je prestao da bude naseljen, ne samo ljudskom, već i biljnom i životinjskom populacijom – ni jedna travka, nijedan insekt ili ptica nisu preživeli unutar 75 kilometara od centra kaldere. Udarni talas usijanog kamenja je ne samo posekao praktično svo drveće na ostrvu, već ga je i stopio u amorfnu masu koja je na mnogim mestima zbog siline eksplozije odletela u okean i tamo formirala splavove, čak i do 5 kilometra u dužinu. Stene izbačene erupcijom letele su i po nekoliko hiljada kilometara, a od vreline udarnog talasa došlo je do velikih požara i na susednim ostrvima. Cunami, koji se podigao kao posledica propratnih zemljotresa, opustošio je obale susednih ostrva, a nakon glavne erupcije od 10. aprila, sporadične eksplozije i izbacivanje dima i prašine nastavilo se sve do sredine jula. Ekstremno kisele kiše koje su usledile u danima nakon glavne erupcije uništile su poljoprivredne kulture širom regiona. Procenjuje se da je neposrednih ljudskih žrtava eksplozije Maunt Tambore bilo oko 71 hiljada, pri čemu na smrti od gladi kao posledica uništenja poljoprivrednih kultura i zagađenja hrane vulkanskom prašinom otpada oko 50 hiljada žrtava.

Villa-DiodatiOvde ću napraviti pauzu i posvetiti se naizgled sasvim drugačijoj temi: počecima književnosti naučne fantastike i gotskog horora. Kada je lord Džordž Gordon Bajron planirao da iznajmi Vilu Diodati na Ženevskom jezeru tokom čitavog leta 1816. godine, planirao je ne samo da pozove svoju ljubavnicu Kler Klermon i svoje prijatelje, slavnog romantičarskog pesnika Persija Šelija i njegovu (još uvek nevenčanu) suprugu Meri, te svog briljantnog ličnog lekara, dr Džona Polidorija, već i da sa njima provede letnje dane u opuštenoj zabavi na otvorenom. Gosti su pristigli, ali su se vremenski uslovi, potpuno neočekivano, ispostavili kao nepovoljni – praktično svaki dan je pljuštala neobično hladna kiša, što je onemogućilo planirane aktivnosti. “Vlažno, tmurno leto” zapisala je buduća gospođa Šeli u kasnijoj belešci.

Veličanstvena Vila Diodati stoji i danas na istom mestu kao i pre dva veka, kada je bila preteča savremenog koncepta turizma. Tog hladnog i kišnog leta, ona je postala poprište neobičnog književnog projekta, kada je lord Bajron predložio da svako od njih napiše po horor-priču. Doktor Polidori, inspirisan beleškama koje je Bajron napravio tokom putovanja po Balkanu, napisao je novelu Vampir prvo književno delo ikada posvećeno ovom (autentično srpskom!) brendu nemrtvih i najveća inspiracija za mnogo docnijeg Stokerovog Drakulu. Sam Bajron je nešto kasnije napisao poemu Tmina koja na zastrašujući način dočarava buduću apokalipsu i eshatološki svemir koji, nakon gašenja zvezda, tone u hladnoću i tamu. Međutim, najznačajnije delo nastalo tog leta poteklo je iz pera osobe od koje se to najmanje očekivalo.

Meri Godvin Šeli, kojoj je u to doba bilo 18 godina (!), rešila je da napiše novelu sa temom koja će uključivati neke, u to doba savremene i misteriozne, naučne eksperimente, poput Galvanijevih ogleda sa kontrakcijom mišića pod dejstvom elektriciteta. Sama ideja došla joj je u snu, što je zabeležila mnogo godina kasnije u jednom predgovoru, na osnovu kojeg je nedavno (2011. godine) astronom Donald Olson zaključio da se, na osnovu opisa Meseca i zvezdanog neba, moralo desiti 16. juna 1816. godine, između 2 i 3 sata ujutro. Rezultujuće delo, koje se pojavilo u konačnom obliku u štampi 1818. godine, definisalo je čitav žanr i danas se smatra prvim ostvarenjem žanra naučne fantastike – roman Frankenštajn, ili moderni Prometej. Naslova inspirisanog skorašnjim turističkim prolaskom Šelijevih kroz zamak Frankenštajn, u Odenvaldu, iznad Darmštata, ovaj roman predstavlja bez ikakve dileme jedno od najuticajnijih dela u istoriji književnosti, a u domenu pop-kulture je praktično bez konkurencije. Broj izdanja i prevoda meri se stotinama (ovaj odlični sajt posvećen romantičarskoj književnosti navodi 281 izdanje samo do 2000. godine!), dok je broj književnih, strip, filmskih, pozorišnih, pa čak i operskih obrada, nastavaka, prequel-a i slično već poodavno u desetinama hiljada. Da društvene i računarske igre i ne pominjem. Kao što ističe Stiven King u svojoj sjajnoj esejističkoj knjizi Danse Macabre, Frankenštajnovo čudovište postalo je jedan od centralnih arhetipova čitave pop-kulture koja je uistinu globalna. Ima li bolje ilustracije od vesti koja se nedavno pojavila u medijima da je irački pisac Ahmed Sadavi dobio Međunarodnu nagradu za arapsku književnost za ovu, 2014. godinu, za svoj novi roman pod naslovom… Frankenštajn u Bagdadu! Sa napretkom biotehnologije i veštačke inteligencije, sam motiv stvaranja Drugačijeg u laboratoriji i njegove etičke posledice aktuelniji su nego ikada ranije – i nije nikakvo čudo da se u svim raspravama kao metafora pojavljuje upravo naslov romana Meri Šeli.

Ima li lepšeg primera istorijske kontingencije? Da je vreme tog davnog leta bilo iole normalno, lord Bajron, Meri Šeli i društvo bi se sunčali i kupali na plažama, verali po planinama i provodili se na ležeran način karakterističan za umetničku aristokratiju romantičarskog doba. Pisanje im svakako ne bi bilo visoko na listi prioriteta, a naročito ne pisanje dela strave i užasa (ili uznemirujuće poezije poput Bajronove Tmine). Frankenštajn, u obliku u kome ga znamo, nikada ne bi bio napisan.

Ali događaj 12,5 hiljada kilometara daleko na jugoistoku poremetio je sve turističke planove. Maunt Tambora je eksplodirao i promenio klimu na čitavoj planeti. 1816. godina postala je “godina bez leta” na severnoj hemisferi ili, u živopisnom engleskom idiomu, “hiljadu osamsto i smrznuta”. Kućni termometri sa živom su se baš u to vreme pojavili u upotrebi i mnogi istaknuti ljudi tog doba unosili su u svoje dnevnike temperaturu svakog dana u određeno vreme – u Vajmaru, u Nemačkoj, to je činio niko drugi do Johan Volfgang fon Gete; na svom imanju Montičelo u Virdžiniji, isto je radio bivši američki predsednik Tomas Džeferson. Na osnovu ovih zapisa danas imamo odličnu predstavu o kretanju temperature tokom velike anomalije iz 1816. Veoma hladno vreme bilo je širom sveta praćeno jarko crvenim zalascima sunca, što je bila posledica ogromne količine aerosola izbačenih u stratosferu tokom erupcije na Sumbavi. U Madjarskoj, Nemačkoj i severnoj Italiji zabeleženo je padanje snega braon ili crvenkaste boje, koja je poticala od vulkanske prašine. Sveukupno, klimatolozi procenjuju da je količina vodenog taloga bila za oko 80% veća od onog koji se za tu godinu mogao očekivati.

Globalni pad temperature bio je oko 1 stepen Celzijusa, dok su lokalna zahlađenja bila i znatno veća. Zahlađenje je bilo praćeno ne samo propašću žetvi širom poljoprivrednih krajeva, već i izbijanjem brojnih epidemija, pošto patogenima ne samo što pogoduje hladnije vreme, već i ljudski imunitet oslabljen gladovanjem. Dobro dokumentovana epidemija tifusa u Irskoj otpočela je 1816. i trajala je sve do 1819. godine, odnevši na hiljade ljudskih života. Nedavno završeni napoleonski ratovi u Evropi su dramatično pogoršali ionako nepovoljnu ekonomsku situaciju, tako da su cene hrane tokom 1816. vrtoglavo skakale. Ista pojava zabeležena je u severnoj Americi i Kini. Glad je tokom “godine bez leta” samo u Evropi uzrokovala procenjenih 200 hiljada smrtnih slučajeva – najkobnija gladna godina na našem kontinentu od početka 19. veka sve do današnjeg dana. Posledice na drugim kontinentima su verovatno bile još tragičnije, mada nisu dokumentovane. Kao i kod drugih velikih katastrofa, indirektne posledice – u ovom slučaju klimatske – daleko su po destrukciji nadmašile one direktne i neposredno vidljive na samom licu mesta. Nevidljivi sklop, kao što je pisao Heraklit iz Efesa pre više of 2500 godina, jači je od vidljivog. Ovaj nevidljivi sklop, doveo je i do nastanka remek-dela poput Frankenštajna, koje će oblikovati kulturni život čovečanstva u narednim vekovima, kao indirektnog i skrivenog spomenika jedne od najvećih kataklizmi u istoriji čovečanstva. Mada je to ekstremno teško danas dokazati, erupcija Maunt Tambore je verovatno izazvala ukupan gubitak ljudskih života koji se meri milionima, o materijalnoj šteti da se i ne govori. Kada se bi se slična erupcija desila danas, sva je prilika da bi svi ovi brojevi bili još znatno veći.

IMG_0142-1Ovo je izvanredan primer globalnog jedinstva ne samo planete u prostornom i geografskom smislu, već i čitave ljudske kulture koja uključuje i nauku i umetnosti i sportove i finansije i način života generalno. Maunt Tambora je najbolje proučeni slučaj nečega što se do pre tek koju deceniju smatralo nemogućim: globalnog poremećaja klime kao posledice negativne sinergije različitih sila u čvrsto spregnutom zemaljskom sistemu. Ova kolosalna erupcija pokazala je, jednom za svagda, da su ekološke posledice poremećaja bez ikakve dileme u potpunosti globalne. Uskoro ćemo imati priliku da obeležimo 200 godina od te bitne godine, 1815, i svih događaja koji se sa njom povezuju. Valja da razmislimo o činjenici da ni dva veka kasnije neke lekcije koje se tiču istinske i neraskidive povezanosti cele ove sićušne planete, naročito u klimatskom i ekološkom smislu, nažalost nisu naučene. Naivni i neobavešteni “protivnici globalizacije” bi valjalo da se zamisle nad prostom činjenicom da je priroda već odavno i potpuno globalizovana; cunamiji, zemljotresi, vremenske nepogode i promene klime se – kakve li drskosti! – nimalo ne obaziru na nacionalne i državne granice i druge proizvoljne i prolazne ljudske artefakte. Ovo je utoliko važnije što je sasvim izvesno da će se zbog klimatskih promena i daljeg povećanja ljudske populacije i potrošnje prirodnih resursa efekti prirodnih katastrofa samo dalje uvećavati. Očekivati da ćemo zatvarajući se u proizvoljne i majušne nacionalne torove rešiti ijedan od problema koji pred nas postavlja je neozbiljno i neodgovorno. Pre svega prema budućim generacijama. Pravi odgovor nalazi se pre svega u izgradnji istinski globalnih institucija koje jedino mogu uspešno da se suoče sa pretnjom velikih katastrofičkih, pa i egzistencijalnih rizika.

Piše: prof. dr Milan Ćirković

 

Podeli :
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •