Koliko košta klima?

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •  

klimaKada posmatramo problem klimatskih promena često ga vidimo kao kontraverznu temu o kojoj dve strane imaju suprotstavljeno mišljenje. Na jednoj se nalazi većina naučnika, vodeće svetske akademije nauka, profesionalni naučni časopisi i Međudržavni panel o klimatskim promenama (Intergovermental panel on climate change – IPCC).
Oni su, što je veoma neobična pojava u svetu kompleksnih naučnih pitanja, postigli konsenzus da je globalno zagrevanje realna stvar i da ono postoji, da ljudsko delanje ima veliki uticaj na njega i da se kroz nekoliko decenija može stići do tačke posle koje će nastupiti naglo ubrzanje ovog procesa gurajući ga ka putu bez povratka koji će sa sobom nositi ozbiljne ekonomske i socijalne posledice. Predstavnici druge strane su skeptici, među kojima ima priznatih i poznatih naučnika, koji ukazuju na činjenicu da još uvek postoji mnogo nepoznanica o ovom fenomenu što može da vodi činjenici da stanje možda nije toliko tragično već da je posledica prirodnih sila i da nije uslovljeno ljudskim faktorom.
Možda i najracionalniji argumenti koji zagovaraju „nerešavanje“ problema klimatskih promena dolaze od onih naučnika koji tvrde da ne samo da je pokušaj borbe sa ovim fenomenom „rupa bez dna“ već i da za novac koji bi mogao biti uložen u ublažavanje posledica mogu biti rešeni brojni globalni problemi koji ostaju u propagandnom zapećku. Postoji veliki broj problema koji u 21. veku narušavanju bezbednost čovečanstva: 800 miliona ljudi na svetu gladuje, milijardu ljudi nema čistu pijaću vodu, dve milijarde nema nikakav sistem zdravstvene zaštite, više miliona umire od AIDS-a, procenjuje se da će dve milijarde ljudi biti teško pogođeni posledicama klimatskih promena… U nekim idealnim uslovima, i sa neograničenim resursima, možda bismo rešili sve te probleme. Međutim, u situaciji u kakvoj se nalazimo i sa resursima koji su nam na raspolaganju ne samo da se ne rešavaju svi problemi, već se ne bavimo većinom njih. Možda najvažniji, ali i najteži, korak u procesu rešavanja jeste određivanje prioriteta – koje probleme bi prvo trebalo rešavati i kako pronaći kriterijum za određivanje tih prioriteta? Ukoliko se rukovodimo humanističkim osećanjima onda će prioritet predstavljati rešavanje problema koji će unaprediti život što većeg broja ljudi. Međutim takvo određivanje prioriteta može biti neefikasno i zahtevati ulaganje velike količine materijalnih sredstava i energije u dostizanje ciljeva koji su kratkoročni. Čini se da korišćenje ekonomskih kriterijuma prilikom određivanja prioriteta može pružiti mnogo bolji odgovor – učinkovitost uloženih sredstava prilikom rešavanja problema može biti vrhunski kriterijum određenja prioriteta.
melting-ice-climate-change-reaching-irreversible-levelsUkoliko se rukovodimo opšteprihvaćenom paradigmom održivog razvoja koja pretvara zaštitu životne sredine u ideje koje poslovni svet može da razume i koje može uspešno da realizuje,  upravo bi pokušaj pretvaranja cene koštanja rešavanja problema klimatskih promena u “opipljivu” valutu mogao da ima ključnu ulogu u zauzimanju jasnijeg stave u budućnosti i otklanjanju dileme. Smanjenje nivoa CO2 (kao najvećeg uzročnika klimatskih promena) je nešto što se tretira kao javno dobro, i to dobro koje se konzumira uobičajeno i svakodnevno. To znači, npr, da ako SAD smanjuje emisiju CO2 za 20%, ceo svet ima koristi od toga, ne samo narod SAD. Pošto smanjenje emisije predstavlja skupu i veliku investiciju, svaka zemlja bi radije da vidi kako druga država čini radikalan rez, ulaže svoj novac u smanjenje emisije, samim tim možda i smanjuje svoj ekonomski rast, a korist od smanjenja dobija celokupno čovečanstvo.
U ovom trenutku čovečanstvo nema cenu koštanja rešenja problema, čak ni kao labavu projekciju i zbog toga se teško odlučuje u kom smeru da dela. Prvi korak prilikom određivanja prioriteta trebalo bi da bude utvrđenje cene koštanja.

Konsenzus u Kopenhagenu održan je kao serija skupova između 2004. i 2008. godine a zaključci doneseni na njemu otvorili su neke nove vidike i alternativne načine posmatranja problema. Prilikom pokušaja da se odredi cena koštanja rešavanja najpre je određeno deset najvećih globalnih prioritetnih oblasti da bi zatim kroz panel diskusije u kojima su učestvovali neki od najbolji svetskih ekonomista, od kojih su petorica laureati Nebelovog komiteta, utvrđivali kriterijume za određivanje prioriteta kojim će se navedeni problemi rešavati. Ova grupa renomiranih ekonomista, imali su pred sobom listu projekata koji su pokušavali da reše jedan od deset navedenih problema. Sumirajući rezultate svakog od projekata napravili su listu i rangirali ih u grupe: loši projekti – projekti kod kojih je na uloženi dolar finansijska dobit bila manja od dolara, pravedni projekti – svaki uloženi dolar je vraćao uložena sredstva, dobri projekti – uložena sredstva su stvarala profit i veoma dobri projekti – gde su uložena sredstva stvarala višestruku finansijsku dobit.
Analizirajući listu može se uvideti da se projekti koji se tiču klimatskih promena nalaze na samom dnu liste. Razlog zbog čega je donešen zaključak da bi postupanje u skladu sa Kjoto protokolom, ili činiti nove korake koji bi prevazišli Kjoto, loša stvar je jednostavan – zato što je celokupan proces veoma neefikasan. Ovakvi zaključci ukazuju da čovečanstvo u vezi sa tim može učiniti veoma malo, dok su troškovi veoma visoki.
Uprosečavanjem makroekonomskih modela je prikazano da bi Kjoto protokol, da su ga svi prihvatili i pokušali sprovesti u delo, koštao otprilike 150 milijardi dolara godišnje. To je cifra koja je dva ili tri puta veća od pomoći koja se donira razvoju zemalja trećeg sveta. U nekom idealnom modelu, gde bi sve države sveta prihvatile Kjoto i uložile sredstva da ga sprovedu u delo – korist bi bila veoma mala, tj. povećanje globalne temperature na Zemlji bi bilo samo odgođeno za nekih 6 godina i umesto da kritičan nivo dostignemo 2100. mi bismo ga dostigli 2106. godine. Da ne bi bilo reči o običnim brojkama valjalo bi pogledati šta se sve dobrog može učiniti za tolika sredstva. Npr. Ujedinjene nacije se bave procenama da bi za pola tog iznosa, za otprilike 75 milijardi dolara godišnje, bilo moguće rešiti neke od najvećih globalnih problema: omogućiti pijaću vodu, osnovnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje svakom pojedinom ljudskom biću na planeti.
Ovo su razlozi zbog kojih su svi projekti koji se bave klimatskim promenama loše ocenjeni. Niko ne bi trebalo da osporava da li čovečanstvo treba da rešava te probleme, ali to bi trebalo da bude prioritet u slučaju neograničenih sredstava. U situaciji ograničenih sredstava, u kakvoj se nalazimo, prirotete treba drugačije usmeriti. Svakako da se moramo baviti i klimatskim promenama, ako ne iz bilo kog drugog razloga onda zato što je to svakako globalni problem koji će uticati na živote mnogih ljudi. Tomas Šeling, jedan od učesnika Konsenzusa u Kopenhagenu i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2005. godine, stalno podseća, da će ljudi postajati sve bogatiji i bogatiji, da čak i najpesimističniji scenariji UN-a procenjuju da će 2100. godine prosečan stanovnik današnjih zemalja u razvoju biti bogat kao prosečan stanovnik najrazvijenih zemalja danas. Mnogo je verovatnije da će biti i 2 do 4 puta bogatiji, prema nekim optimističnijim procenama, dok će stanovnici razvijenih zemalja biti nebrojeno bogatiji 2100.

Ako se problem sagleda iz ove perspektive, pomaganje ljudima u Bangladešu (simptomatičan primer države koja će se prva naći na udaru podizanja nivoa mora usled globalnog zagrevanja), nije pomaganje siromašnom Bangladešaninu, već prilično bogatom „Holanđaninu“! Poenta je da se upitamo da li želimo potrošiti mnogo novca pomažući veoma malo da se odgodi problem nešto manje od 100 godina od danas ili bi bilo mnogo bolje da uložimo mnogo manje i da zaista i to odmah pomognemo stvarno siromašnim ljudima u Bangladešu, ili bilo gde drugde na ovoj planeti.

Klimatske promene imaju veoma dobre prikaze – kroz filmsku industriju i druge grane umetnosti, kao i značajnu propagandnu mašineruju potpomgnutu raznim lobi grupama. Bivši američki potpredsednik Al Gor je dobio Nobelovu nagradu za mir 2007. godine zbog ekološkog aktivizma i nastupa u, Oskarom nagrađenom, dokumentarnom filmu „Neprijatna istina“ koji govori o opasnostima od klimatskih promena i globalnog otopljavanja. Čak je i holivudska mašinerija aktivirana u propagiranju značaja rešenja ovog problema: ne samo da poznati glumci, poput Leonarda di Kapria, postaju ambasadori UN-a koji se zalažu za pitanja klimatskih promena, već se snimaju i hitovi – počevši od filma „Dan posle sutra“ koji je najavljivao novo ledeno doba, do najnovijeg ostvarenja Kristofera Nolana „Interstellar“ koji upozorava na potrebe pronalaska nove planete za život zbog negostoljubivih uslova koje smo stvorili na Zemlji.
Iako poruke koje se na ovaj način šalju dopiru do široke populacije smešno je pretpostaviti da će holivudski režiseri unajmiti Bred Pita za ulogu u filmu o kopanju kanalizacionih kanala u Africi. Celokupna diskusija o određivanju prioriteta i izostavljanje klimatskih promena sa liste istih, predstavlja odbranu „dosadnih“ problema. Neophodno je shvatiti kako nije najvažnije određivati prioritete na osnovu toga da li privlače pažnju javnosti ili ne, već je važno odrediti prioritete gde zaista može da se učini najviše dobrog u najkraćem vremenu.

Piše: Miloš Nikolić

Podeli :
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •