Ništa osim istine

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •  

burst_essayNAJVEĆA SLABOST NAUKE JE UJEDNO I NJENA NAJVEĆA SNAGA

Pre četrdeset godina, legendarni fizičar Ričard Fejnman držao je uvodni govor na dan mog diplomiranja na Kalifornijskom Institutu za Tehnologiju. Bio je to vreli junski dan, a mi diplomci, sveži biolozi, hemičari i fizičari, vrpoljili smo se u stolicama na sklapanje na trav–njaku, preznojavajući se u našim crnim odorama. Fejnman nam je rekao da pre nego što izađemo u javnost sa novim naučnim rezultatima, moramo uzeti u obzir svaku mogućnost da možda nismo u pravu. To je bio težak zadatak.
Nedavni slučaj koji to potvrđuje je otkriće dokaza koji navodno potvrđuje teoriju inflacije, u martu 2014. Prema teoriji, koju su predstavili fizičari Alan Gut, Andrej Linde i drugi ranih 1980-ih, univerzum se na kratko napumpa po eksponencijalnoj stopi koja je iznosila oko trilion triliona triliona u odnosu na sledeću stariju. To je onda utihnulo da bi se usvojila ležernija ekspanzija predviđena standardnim modelom velikog praska. Teorija inflacije prirodno objašnjava nekoliko zapažanja koja nisu lako mogla da se ubroje u model velikog praska i kosmolozi su to od tada skoro univerzalno prihvatili.
Ali nauka više vrednuje predviđanje novih fenomena nego objašnjavanje već poznatih rezultata. Godinama unazad, teorija inflacije predvidela je poseban obrazac uvrtanja u vibracijama radio talasa koje prožimaju svemir, takozvanu kosmičku pozadinsku radijaciju. Naučnici koji proučavaju vrednosti trogodišnjih podataka iz BICEP2 opservatorije na Južnom polu pronašli su takav obrazac prošlog proleća.
Tim u kome je učestvovalo preko 50 naučnika, koje je predvodio Džon Kovač sa Harvard Smitsonian Centra za astrofiziku. Priča je postala viralna. U saopštenju pod nazivom “Prvi direktni dokazi o kosmičkoj inflaciji,” Kovač je rekao, “Otkrivanje ovog signala je jedan od najvažnijih ciljeva u kosmologiji danas.” YouTube video koga je postavio tim sa Univerziteta Stanford, pokazuje jednog od članova tima kako uzbuđeno priča Lindu da su pronašli “dokaz o inflaciji”, nakon čega su proslavili uspeh otvarajući bocu šampanjca, bez sumnje očekujući Nobelove nagrade.
Zatim je u januaru, drugi tim astronoma, koristeći podatke sa Plank satelita Evropske unije, saopštio da obrazac uvrtanja zapravo nije izazvan egzotičnim procesima na rođenju univerzuma. Ustvari, pravi ga galaktička prašina. Ne može da se kaže da je Kovačeva grupa radila aljkavo. Umesto toga, naučnici nisu uspeli da poslušaju Fejnmanov savet. U svom žaru da potvrde ono što bi bilo jedno od najvećih naučnih otkrića veka, oni nisu dovoljno razmotrili moguće suprotstavljene efekte galaktičke prašine, efekte zbog kojih su drugi naučnici brinuli sve vreme. Istorija nauke obiluje sličnim slučajevima, kada nestrpljivi naučnici potrče da prerano objave otkriće. Treba se samo setiti 1970-tih i ere antikancerogenog leka Laetrile koji navodno uništava tumore; prijavljeno otkriće “magnetnih mono–pola” (magnet samo sa jednim polom, severnim ili južnim) 1975.; i objavljenog ostvarenja hladne fuzije 1989. godine. Drugi naučnici su kasnije pobili svaku od ovih tvrdnji.
U stvari, profesionalni istoričari i filozofi nauke znaju prljavu tajnu. Mnogo hvaljeni “naučni metod” i njegov cilj traganja za istinom, često se ne mogu se naći u radnim navikama pojedinih naučnika. To se manifestuje samo u kombinovanim naporima naučne zajednice, kada istraživači stalno preispituju i kritikuju međusobni rad. Individualni naučnici su vođeni istim strastima i predrasudama i emotivnim vezama kao i oni koji nisu naučnici. Većina daje sve od sebe da budu objektivni, ali, kako je Frensis Bejkon, jedan od očeva naučnog metoda, rekao  pre četiri veka, “ljudsko razumevanje nije nepristrasan pogled, već prima infuziju volje i osećanja.” Ove godine, posebno, bilo bi mudro imati na umu Bejkonovo upozorenje.
U martu, najmoćniji svetski akcelerator čestica, Large Hadron Collider (LHC), vratio se na mrežu posle dvogodišnje pauze, sa poboljšanjem koje mu je udvostručilo energiju. LHC je 2012. pomogao naučnicima da pronađu dugo tražen Higsov bozon. Ove godine, možda će učiniti isto za tamnu materiju, misteriozne i dalje neprepoznate subatomske čestice za koje se nagađa da čine oko 27 odsto svemira. Na drugom mestu, fizičari su pripremili najmanje četiri velika eksperimenta da bi potvrdili postojanje tamne energije, slične neprimećene supstance koja po teoriji stvara neku vrstu negativne gra–vitacije koja uzrokuje ubrzano proširenje svemira.
Astronomi su prvi put dobro pogledali komete 67P/Čuriumov-Gerasimenko i patuljaste planete Pluton i Ceres, što sve može doneti tragove o formiranju našeg sunčevog sistema. I stotine biologa i neurologa uključenih u Projekat ljudskog mozga u EU i BRAIN Inicijativu u SAD će istraživati zagonetke moždanih funkcija dublje nego ikad ranije. Očigledno, imaćemo, možda još godinu iracionalne energičnosti. Pa ipak to ne može biti toliko loše. Energičnost nosi svoj deo rizika, svakako, ali bih rekao da je i od suštinskog značaja za napredak nauke. Bez ulaganja sebe i strasti, većina naučnika se ne bi borila sa svojim istraživačkim projektima mesecima i godinama, kao što to čine. Oni ne bi ostajali po cele noći u svojim laboratorijama, kao što rade. Oni ne bi izdržali monotoniju i naprezanje i konstantnu mogućnost neuspeha ili ćorsokaka. Dobro se sećam dana i noći rada u astrofizici, razmišljanja o mom trenutnom istraživačkom problemu skoro svakog minuta, svakog dana, sendviča sa puterom od kikirikija na stolu, što je bio sav moj obrok samo da ne bi prekidao grozničave proračune. Sva moja energija, moje misli, čak i moj lični identitet i samopoštovanje zavisili su od tih kalkulacija. Nauka ne bi napredovala bez takve odanosti. I tu je ironija. Strast je mač sa dve oštrice, koji može da podari i sreću i nesreću onome koji ga drži. Strast je ono što nas gura napred, ali takođe može da pomuti našu viziju. Pokojni fizičar Džozef Veber tvrdio je decenijama da je posmatrao gravitacione talase pomoću akustičnih cilindara koje je sam napravio i odlučno je branio te tvrdnje nasuprot brojnih dokaza koji su govorili suprotno. Na kraju krajeva, taj rad je bio diskreditovan, pa ipak koncepti i oprema koje je razvio poslužili su kao osnova za sve gravitacione talasne detektore koji se koriste danas. Mi često pravimo jasnu distinkciju između prirodnih nauka i umetnosti i humanističkih nauka. Prirodne nauke ciljaju spoljni svet atoma i molekula, dok se unutrašnji svet emocija i senzibiliteta tiču umetnosti i humanističkih nauka. Svakako, ove razlike su vredne kao vodeći principi, ali kod pojedinih ljudi, bili oni naučnici ili ne, takvo uredno razdvajanje se ne javlja. Niti bi po mom mišljenju to bilo pože–ljno.
U svojoj suštini, nauka je ljudski poduhvat. Njene prednosti i mane nas odražavaju. Mi treba, naravno, da težimo Fejnmanovom savetu, da ne prihvatamo ništa osim istine. Ali ipak treba da prihvatimo ljude u njihovoj celini i kao naučnike i kao humaniste, kao objektivne i subjektivne, kao nepristrasne i strastvene, kao putnike kroz ovaj čudni kosmos, koji pokušavaju da objasne smi–sao našeg sveta i nas samih.

Strast je mač sa dve oštrice, može podariti i sreću i nesreću u zavisnosti od toga ko ga drži.

Tekst: Alen Lajtman

Podeli :
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •