Poslednji borbeni pilot

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •  

Borbeni-pilotNA PRAŠNJAVOM ASFALTU, oko 32 km od centra Feniksa, kapetan Džozef Stendžer stoji na vrelih 42 stepena, jedva oznojen. 32-godišnji borbeni pilot sa unazad začešljanom kosom, mirnih očiju i mišićavih podlaktica kakve viđate na filmskim plakatima, podjednako je zadivljujuć kao i impresivan komad leteće mašine F-35 Lightning II. U zelenom letačkom odelu, sa svojih nešto više od 6 stopa visine, Stendžer stoji skoro licem u nos ovog pretećeg mlaznjaka. Njegov posao je da shvati šta sve on može da uradi u borbi i da tome nauči stotine drugih borbenih pilota. F-35 su počeli da stižu ovde u Luk vazduhoplovnu bazu protekle zime. To je najsofisticiraniji borbeni avion ikada napravljen. On je stelt, tako da se može pojaviti u veličini loptice za golf na neprijateljskom radaru, ako ga uopšte otkriju. On takođe može da ometa neprijateljski radar, ili da napravi da izgleda kao da postoji 100 meta veličine golf loptica na nebu. Može da leti brzinom od 1,6 Maha. Nosi 25 milimetarski top, vazduh-vazduh rakete, dve 900 kg teške bombe na navođenje i četiri spoljne laserski navođene bombe. Ali, ono što ga zaista izdvaja jeste mozak, 8 miliona linija softverskog koda, više od bilo kog borbenog aviona u istoriji, koje stapaju navigacione, komunikacione i sisteme za gađanje. Stendžer to objašnjava ovako: U starijim avionima, on mora ručno da upravlja stvarima kao što su radar (usmeravajući ga na tlo u potrazi za ispaljenim raketama, ili na nebo, gde traži neprijateljske avione). On mora da prati link podataka velike brzine za komunikaciju između aviona i tekstove od kopnenih trupa. On ili njegov čovek za oružje na zadnjem sedištu, moraju da se probiju kroz te podatke pre biranja mete i pucanja. “Možete zamisliti da je to prilično dugotrajan proces i da zahteva mnogo kognitivne obrade”, kaže Stendžer. Jednosed F-35 čini mnogo toga umesto njega, spajanjem i automatizacijom desetina senzora. Tako, na primer, ako njegov senzor toplote pokupi podatak da neprijateljski projektil ide prema njemu, alarm će se oglasiti “kao zvonce na vratima”, kaže on, a kompjuterski glas će reći: “projektil lansiran, devet sati.” Kada Stendžer pogleda tamo, zeleni krug se pojavljuje na štitniku na kacigi, ukazujući na položaj rakete, zajedno sa njenom brzinom i vremenom do udara. Samo gledajući u krug, Stendžer može da nacilja svoje oružje i opali na neprijatelja, a zatim da prestigne projektil. Šest spoljnih kamera snima 360 stepeni vidokruga van aviona i prebacuje podatke na štit na kacigi. Ako Stendžer pogleda dole on može da vidi zemlju kroz pod kokpita. Lokid Martin, koji je za Ministarstvo odbrane napravio F-35, isporučiće hiljade ovih aviona u narednih nekoliko decenija mornarici SAD, marincima i vazduhoplovstvu. USAF će ih dobiti 1.763, a Stendžer će pomoći u treniranju ambicioznih pilota koji će se pojaviti na kapiji baze. Sa više od 200 sati leta u F-35 do sada, on ga poznaje dobro kao i svaki pilot ovde. Kada nije na redu da leti, on provodi dane u tajnim brifing sobama, čitajući taktičke priručnike o mogućnostima F-35. On može da nabroji atribute mlaznjaka kao tek zaljubljeni tinejdžer. Stendžer i većina drugih u vojsci vide avion kao ključ za nastavak američke superiornosti u vazduhu, a ipak to može značiti i početak kraja legendarne američke profesije. F-35 je toliko haj-tek, tako automatizovan, tako pametan, tako povezan, da je u maju, sekretar Mornarice, Rej Mabus, izjavio: da bi F-35 trebalo da bude i skoro sigurno će biti, poslednji borbeni avion sa ljudskom posadom koji će Ratna mornarica ikada kupiti ili leteti na njemu.” Za Mabusa i druge, posao borbenog pilota promenio se tokom godina. Danas se piloti više ne šunjaju jedni drugima blizu repova aviona, namestaju krstiće i pucaju. Oni prikupljaju informacije sa ekrana koji izgledaju kao iPad ili sa displeja na kacigama. Elektronski senzori, umrežena bitka i vazduh-vazduh radarski navođena raketa može srušiti neprijateljske borce na 160 km udaljenosti. Većinu vremena, piloti u sukobu uopšte nikada ne vide jedni druge. Ako je to slučaj, mnogi tvrde, zašto ne zadržati pilote na tlu da skeniraju iste te ekrane i pritiskaju istu dugmad, van opasnosti? Stendžer je razmatrao ovo pitanje i ranije. Kao pilot u Avganistanu, on je leteo više od 330 borbenih sati, radio stvari kao što su dizanje u vazduh talibanskih boraca i njihovih sigurnih kuća, uništavanje raketih bacača i obezbeđivanje zaštite za koalicione snage. Pa ipak, za svojih devet godina u vazduhoplovstvu, on nikada nije vodio bitku iz blizine ili čak naišao na neprijateljskog borca ili bilo koju vrstu neprijateljske letelice. Kada se suočava sa argumentom za bespilotne borbene avione, on filozofski kaže. “Ne bih mogao da ponudim takvu pretpostavku, jer ja sam kapetan, a moj posao je da letim na F-35”, kaže. “I to je ono što ću da uradim. Ako neki drugi avion sa ljudskom posadom dođe, sjajno. Ako ne, to će biti bez veze zbog naredne generacije, jer nikad neće znati kako izgleda biti pilot.”

 

“Ako se drugi avion sa ljudskom posadom pojavi, super. Ako ne, to će biti bez veze za sledeću generaciju”–KAPETAN RATNOG VAZDUHOPLOVSTVA DŽOZEF STENDŽER

LUK JE TIPIČNA užurbana vazduhoplovna baza. Svakih 15 minuta, pustinjski vazduh odzvanja od zvukova aviona koji uzleću i sleću. Za protekle 32 godine, ona je služila kao glavna baza za obuku za F-16 Falcon, koji su poređani u beskrajnim redovima ispod nadstrešnice na uzletištu. Ovi avioni će biti ukinuti kad stignu F-35 i istisnu ih iz vazduha. Tokom letačke obuke, Stendžerovi učenici nauče mnoge veštine, a borba izbliza je još uvek među njima. Sa 6880 kvadratnih kilometara Sonora pustinje i 57.000 kubnih milja vazdušnog prostora na raspolaganju, Stendžer može orkestrirati onu vrstu taktičkih kavgi kao iz scenarija koju smo mogli da vidimo u Top Ganu. “Možemo koristiti 160 km ukrug za vazduh-vazduh borbenu obuku”, kaže Stendžer, sedeći u goloj kancelariji na drugom spratu, u koju se preselio u julu. Na treningu, Stendžer može da postavi dvojicu svojih F-35 učenika protiv četiri F-16S borbenih pilota. (Ovo je ista klasa borbenih aviona koje Rusija i Kina poseduju, tip koji bi se mogao suočiti sa F-35.) “Ako koristite taktiku koju ste učili, ubićete ih pre nego što vas uopšte vide,” kaže Stendžer, “daleko ste izvan vizuelnog dometa.”

Ta fraza je od ključnog značaja kao argument za bespilotne borbene avione. Skoro svako vazduh-vazduh angažovanje na planeti je daleko izvan vizuelnog dometa od ranih 1990-ih. To je otprilike vreme kada je moderna vojska počela da se oslanja na mrežno ratovanje: sistem koji kombinuje GPS satelitske lokatore, infracrvene radare, sigurne komunikacijske veze za zemaljske i vazduh-vazduh komunikacije, nadzorne avione poput Boing E-3 Sentry i, naravno, radarski navođene vazduh-vazduh rakete. Kako je umreženi rat napredovao, incidenti vazdušnih borbi su se smanjivali. Od 1990. godine, samo 54 borbena aviona su oborena na globalnom nivou, kaže Džon Stilion, viši saradnik u Centru za strateške i budžetske procene i bivši oficir vazduhoplovstva, koji je sastavio bazu podataka o svim potvrđenim vazdušnih pogocima između 1965. i 2013. godine. Naravno, geopolitika može delimično objasniti taj trend. Malo nacionalnih država sa borbenim avionima je ratovalo međusobno u tom periodu. Ali Stilion tvrdi da i tehnologija vodi do promena. Povećanje letova sa senzorima upravljanja i paljba izvan vizuelnog dometa, kaže, promenile su tradicionalne vrline, stvari kao što su velike brzine, ubrzanje i manevrisanja su manje važne nego što su nekada bile. Ono što je sada najvažnije, tvrdi u nedavnom radu, “Trendovi u bitkama vazduh-vazduh: implikacije za budućnost superiornosti u vazduhu,” su senzori, moćno oružje dugog dometa, opseg leta aviona i umrežavanje. “To su stvari koje se obično povezuju sa bombarderima dugog dometa”, kaže Stilion. “Možda će naši budući borbeni avioni ličiti na bespilotne udarne platforme dugog dometa.” To je zanimljiv stav, a ima i tehničkog i fiskalnog smisla. Dronovi prilično dobro, čak na neki način bolje, rade sve što borbeni avion sa ljudskom posadom mogu. Oni mogu da ostanu gore 24 sata u jednom preletu, dok su avioni sa ljudskom posadom ograničeni na vreme u kom pilot može da ostane u skučenom sedištu kabine, nekoliko sati u najboljem slučaju. Pored toga, bespilotne letelice ne treba da budu obučene i obučavane, kao piloti. I na kraju ta praksa može spasiti puno novca. Troškovi obuke mogu biti zapanjujući: Vazduhoplovstvo troši 14,183 dolara za sat leta jednog F-35A, prema budžetu za 2015 Ministarstva odbrane. I to samo u mirnodopskom treningu. Plaćanje 13 sati vremena posade mesečno, iznosi 2.2 miliona godišnje, za obuku jedne posade. Kada njegov P-35 program obuke bude u potpunosti zaposlen za nekoliko godina, Luk će imati 144 tih aviona. Svaki tim u bazi će biti sastavljen od 24 aviona sa nekoliko stotina pomoćnog osoblja. Kada tu napravite matematiku, ljudi su skupi i nepraktični.

“Mi nikada nećemo verovati oružanim platformama koje će donositi  odluke o životu i smrti.” –HEDER Peni, Vazdušne snage Nacionalne Garde

Iako se mnogi slažu da će se uloga borbenih aviona, a time i borbenih pilota, promeniti u budućnosti, kako će se to odigrati je za raspravu. Stilion tvrdi da će naredna generacija borbenih aviona više ličiti na bombardere dugog dometa. Ovi avioni su daleko veći od lovaca. Mogu da nose posadu dovoljno veliku da menja smene, ali nemaju borbene pilote, kao takve. Umesto toga, bombarder bi bio opremljen raketama dugog dometa i dopunjen sa četiri drona, od kojih bi svaki imao sopstvene napredne radare i projektile srednjeg dometa. U budućem bliskim borbama protiv naroda poput Kine ili Rusije, Stilion predviđa te bespilotne letilice koje lete u klinastoj formaciji duboko u neprijateljsku teritoriju i deluju kao osmatrači. Bombarder će ih pratiti na oko 100 milja iza. Posada bi kontrolisala dronove i koristila ih da udvostruči domet senzorne detekcije bombardera. Kako Stilion to opisuje, u dvoboju protiv osam aviona lovaca. U tom trenutku, tim iz bombardera bi ispalio rakete dugog dometa (dobre za oko 400 km), skidajući do šest neprijateljskih aviona odjednom. Stilion nije usamljen u takvom predviđanju borbi u vazduhu. Lokid Martinova eksperimentalna lokacija Skunk Works u Kaliforniji, ima na desetine tehničara koji kombinuju bespilotne sisteme sa veštačkom inteligencijom.
Njihov tajni Minion projekat razvija izviđački dron, kao što su Stilionovi napredni dronovi, koji bi takođe zbunjivali neprijateljske radare, obarali GPS navođene bombe, i ispaljivali projektile zasnovane na tehnologiji elektro magnetnog pulsa da bi onemogućili elektroniku. “Mogli biste da unapred projektujete momenat kada možete da zamenite ljudske kognitivne sposobnosti sa veštačkom inteligencijom”, kaže Bob Ruzkovski, direktor napredne vazdušne dominacije i bespilotnih sistema u Skunk Works. Ali on takođe veruje da će uvek postojati potreba da “mešavina ljudske posade i bespilotne letelice rade zajedno.” I inženjeri Northrup Grumman-a usmerili su se na taj problem. Njihov eksperimentalni X-47B bespilotni borbeni avion je već napravio uspešna poletanja i sletanja sa nosača aviona (kao i dopunu goriva u vazduhu). Kompanija veruje da je dron za bliske borbe udaljen samo par godina. Ono što bi moglo da uspori napredovanje su etička pitanja koja se javljaju kada se govori o bespilotnim borbenim avionima. “Ponekad rat ruši stvari, a ponekad se zaista se radi o ubijanju ljudi”, kaže Heder Peni, borbeni pilot na F-16 iz Vazdušnih snaga Nacionalne Garde koja je bila dva puta u Iraku. “Čak i sa daljinski pilotiranim avionima, još uvek postoje ljudi u priči. Bez obzira koliko dobro Siri može raditi na vašem telefonu, ne mislim da ćemo kao društvo ikada doći do tačke u kojoj ćemo verovati oružanim platformama da mogu da donose autonomne odluke o životu i smrti.” Peni se dobro razume u taj posao. Ujutro 11. septembra 2001. godine, kao početnik u Vazdušnim snagama Nacionalne Garde, i kao njihov prvi ženski borbeni pilot, ona se našla u Endrus vazduhoplovnoj bazi i poletala na F-16. Njena naređenja za taj dan: spustiti United Airlines let 93, prepun putnika ali i otmičara, koji je išao prema glavnom gradu nacije.
Ona nije imala municiju. Umesto toga, bila je zadužena za samoubilačku misiju: oboriti avion ako je potrebno. Putnici su na kraju spustili avion. Peni, koja radi kao direktor USAF nadmoćnih vazdušnih sistema u Lokidu, lično smatra da Stilionov koncept ima puno smisla. “Ali postoji mnogo tehnoloških šta-ako koja idu uz njega”, kaže ona. Među najvećim je razvoj energetski usmerenih oružja-lasera koji će putovati brzinom svetlosti da obaraju avione i uništavaju mrežne linkove podataka i komunikacije. Svaki veliki narod-SAD, Kina, Rusija, većina evropskih zemalja-ih sprovodi. Dakle, ako je većina vašeg vazduhoplovstva napravljena od dronova, a oni se oslanjaju na data linkove, a ako neprijatelj može spržiti te veze električnim pulsom, onda će vaš dron reći, “’Ja ne pričam više sa svojim pilotom; letim kući, jer to je ono za šta sam programiran da uradim,’”, kaže Peni. “Onda negativci čak i ne moraju da ga obore. Efekat je isti. Oni su osvojili vazdušni prostor. “
Stvarni piloti , s druge strane, će raditi u pravcu cilja misije čak i kad se bojište degradira, kaže Peni. “Oni mogu da sede i dostojanstveno rade, na određen način i sa namerom i daju najbolje što mogu.” Peni takođe smatra da samo ljudi, a ne bespilotne letelice, mogu najbolje da smisle kako da uđu u glavu neprijatelja i da tamo naprave nered tako da ga onesposobe. “Vaš posao je da stvorite zabunu kod neprijatelja “, kaže Peni, “da uđete u njegove linije, tako da napravite bolje odluke brže nego on, izazivajući ga da pravi grešku za greškom.”  Zbog toga, kaže ona, ništa ne može prići ljudskom opažanju. Za sada.

NAKON MOG OBILASKA SA STENDŽEROM, dok sunce nad Arizonom počinje da se prži milje asfalte u Luku, idem sveže popločanim delom puta u dalji kraj baze. Sve je tiho. Na rasporedu letenja su retka tri dana prekida i posade koriste odmor. Uprkos podnevnoj toploti, timovi vazduhoplovaca igraju odbojku u pesku. Drugi sede za stolovima za piknik, u hladovini borova, piju kole i gledaju utakmice. Scena izgleda kao da je direktno iz Top Gana I skoro da priziva i muziku Keni Loginsa (mada robusni avijatičari nemaju ni jedan od poteza Maverika i Ajsmena). U blizini je dvospratna zgrada sa štukaturom, izdignutog atrijuma i kosog krova, nalik na krila mlaznjaka. Nedavno izgrađena, izgleda kao srednja škola na jugozapadu, ali to je 47 miliona dolara vredan centar za obuku. Unutra miriše kao novi tepih i ima oko 18 učionica, auditorijum sa 240 sedišta, ogromno prostranstvo nečega što će tek biti kancelarije i, ušuškan iza snažno čuvanih duplih sigurnosnih vrata, prostor za 12 potpuno novih, umetničkih dela, P-35 simulatora leta koji koštaju 23 miliona dolara po komadu. Potpukovnik Ret Hirlmajer vodi rad Centra. Pilot, star 38 godina, obično je leteo na F-15C oko Okinave, uglavnom oko Pacifika i Guama i Japana, a kasnije na F- 22s. Oba aviona su vazduh- vazduh lovci. “Dakle, u proteklih 10 godina, zaista nije bilo mnogo posla za nas “, kaže on, sedeći u oskudno uređenoj kancelariji na drugom spratu, sa pogledom na desetine praznih ormana. “Rasporedi su se svodili na prisustvo, demonstraciju sile.” On napominje da je zadnji put pilot SAD vazduhoplovstva oborio neprijateljski avion u kasnim 90-im, tokom balkanskih ratova. “Sa Irakom, ti momci su završili gurajući avione zbog našeg superiornog prisustva “, kaže on. Bivši trener Vazduhoplovne Akademije, Hirlmajer je prvi put leteo na F-35 tri nedelje ranije. Njegov posao je da obuči instruktorski kadar, koji onda može da trenira na stotine pilota u SAD, kao i pilote iz osam koalicionih zemalja koje su potpisale kupovinu F-35. To su Australija, Norveška, Kanada, Turska, Holandija i Danska. Sadašnja klasa je mala, uključuje četiri Amerikanca, tri Norvežanina i jednog italijana, ali će porasti na čak 300 pilota svake godine. Hirlmajer me vodi kroz dvoja zaključna vrata u vrtoglavu dvoranu koja izgleda kao nešto iz dr. Susove knjige: na otprilike svakih 15 metara, asimetrični lukovi oslikani u dezorijentišuće crvenu i sivu, idu niz hodnik, osvetljen plavim policijskim strobo svetlima. Hirlmajer nije siguran zašto, ali to izgleda treba da zbuni uljeze. Iz skrivenih zvučnika, pesma Tin Lizija nadjačava našu diskusiju: Piće će teći i krv će se proliti / a ako momci žele da se bore, bolje ti je da ih pustiš. Kada pitam da li to podiže elan pilota polaznika, Hirlmajer, koji je ozbiljan, kaže: “Ne, mnogo tajnih razgovora se odvija iza ovih zidova. To služi da ih prikrije.”

Stajemo kod dvokrilnih vrata veličine kao za utovar u skladište. Hirlmajer ih otvara i nailazimo na nešto što izgleda kao vožnja u zabavnom parku. Bela kupola, 11 stopa u prečniku, nalasi se u sredini sobe, okružena masivnim čeličnim okvirom i sa 25 projektora visoke definicije. Replika P-35 kokpita nalazi se na šinama koje nestaju u kupoli. Pitam da li mogu da slikam. Ne, kaže Hirlmajer. Ali me pozove da sednem u kokpit, što i radim. To je kao da sedite u niskom Italijanskom sportskom automobilu. Pre nego što dobiju priliku da lete u stvarnom F-35, studenti piloti moraju prvo da provedu mesec dana u razredu vežbajući na računarskim monitorima sa džojsticima. Onda provode po 30 sati unutar ovih simulatora, sa kacigama. Te kacige, koje je napravila kompanija Rockvell Collins, su posebno pravljene za svakog pilota i koštaju više od 400.000 dolara po komadu. “To je kao da nosite laptop na glavi”, kaže Hirlmajer o njihovoj računarskoj snazi. To izgleda kao najnaprednije iskustvo virtuelne realnosti na planeti. Pilot uskače u kokpit i kotrlja se u kupolu. Klak. Klak. Klak. Kada uđu, projektori emituju Google Earth kvalitet slike oblaka i senke, planinskih veanca koji projure, prašnjavih naselja 30.000 stopa ispod. Postoje i ruralne trake za sletanje, neprijateljski avioni ispred, rakete koje vam iskaču na put. To je impresivnih 360 stepeni pogleda sa zvučnim efektima. Kao i sam F-35s, simulatori su povezani sa sigurnim serverom na zemlji kao i međusobno. Na taj način piloti mogu da treniraju zajedno, u odvojenim sobama, na taktičkim misijama. Ovi simulatori će jednog dana biti povezani sa drugim simulatorima u vazduhoplovnim bazama za obuku širom SAD i to je mesto gde sve postaje interesantno. Hirlmejer je student tehnologije, i odrastao je čitajući naučnu fantastiku i gledajući Ratove zvezda. Stojeći van kokpita, on viri u zamračenu kupolu i kaže da veruje da ćemo se jednog dana boriti protiv naših neprijatelja iz unutrašnjosti jedne od ovih stvari. Kada pitam šta treba da bi se to desilo, kaže odlučno “Protok”. Protok je veliki izazov za mrežni rat. A letenje borbenim dronom sa zemlje, zahteva slanje i primanje velike količine podataka u realnom vremenu. Dakle, inženjeri su fokusirani na stvari kao što je poboljšanje veštačke inteligencije kako bi avioni mogu da deluju sa više autonomije, smanjujući tako komunikacioni propusni opseg. Ako uspemo da naučimo mašine da misle svojom glavom, možemo ih opremiti ciljem misije, pravilima za opaljivanje, scenarijima bitaka, a zatim ih poslati na put. Samo rešavanjem problema AI i operativne autonomije i procesuiranja, kaže Ruzkovski, možemo “smanjiti komunikacionu gužvu i upotrebu propusne moći.” Skunk Works je demonstrirao automatizovano izbegavanje sudara na zemlji i sistem za izbegavanje vazdušnih sudara. Ako Ruzkovski i njegov tim mogu da prošire te mogućnosti za sledeće generacije stelt lovaca, kaže on, onda će to pokrenuti  dug put ka rešavanju problema: “Verujemo da je to temelj za buduće vojne sisteme.” Hirlmajer, okružen parom Lokid Martinovih izvođača i PR osoba iz avijacije tapka po svom smart telefonu, naslanja se na kokpit i smatra da je to budućnost. “Ne želim da budem momak iz konjice na početku Prvog svetskog rata”, kaže on. “Nadam se da ćemo videti dan kada čovek neće biti u mašini, u avionu, ali će čovek biti u tom krugu. Moramo to da prihvatimo. Vidim dan kada ulazite u ovu kupolu i vodite borbu odavde.”

Podeli :
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •