Pozdravi iz tihe zone

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •  

tiha-zonaPROBLEM JE POČEO JEDNOG DANA 2003., kada je Dajani Šu kosa počela da opada. Ona je dobila osip i dugotrajne glavobolje. Njen doktor nije znao šta je uzrokovalo njene simptome, ali Dajana je počela da sumnja. Ona se razbolela otprilike u isto vreme kada se novi toranj za mobilnu telefoniju uzdigao u blizini njene farme u Ajovi. Kada je vozila prema tornju, njena glavobolja bi se pogoršala. Onda su ona i njen suprug Bert, uskočili u njihov Vinebago i pobegli. Dajana nije znala od čega beži. Sve što je znala je da joj je bilo sve bolje što je bila dalje od telefonskog tornja i civilizacije uopšte. Mesecima nakon napuštanja Ajove, kada su se zaustavili u državnom parku u Severnoj Karolini, šumar je rekao Šuovima o mestu koje se zove Green Bank u Zapadnoj Virdžiniji. Nalazilo se u sred nečega što se zove nacionalna tiha radio zona. Dakle, Šuovi su otišli u Green Bank na nekoliko dana. Bilo je to lepo mesto, a oni su se brzo selili, kao Romi elektromagnetnog doba, u potrazi za mestom izolovanim od tehnologije koja je danas sinonim za moderno društvo. Usput, Dajan je saznala da njena nevolja ima ime elektrohipersenzitivnost, ili EHS, i da ima i drugih elektro senzitivaca kao što je ona. Ona je takođe saznala da većina lekara ne veruju da njeno stanje postoji, bar ne izvan njenog uma. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), EHS nije medicinska dijagnoza, već nejasan skup simptoma bez očigledne fiziološke osnove. I pored toga, stanje, bez obzira šta je njegov uzrok, široko je rasprostranjeno. Ole Johanson, vanredni profesor neurologije na Karolinškom institutu u Švedskoj, kaže da broj ljudi koji tvrde da imaju EHS zavisi od zemlje, od 8 odsto stanovništva u Nemačkoj do 3,5 odsto, odnosno oko 11 miliona ljudi, u SAD. “Postoji nekoliko epidemije ove veličine”, kaže Johanson. “Danas, gde god da živite, šta god da radite, vaše celo telo je izloženo, 24/7.” Za Dajanu, debata oko EHS je akademska. Njena patnja je bila realna, i bez obzira koliko bi daleko pobegla, na ostrvo u Nikaragvi ili jurtu u Laponiji, ona bi se stalno vraćala na jedno mesto: Green Bank, broj stanovnika 143. Pošto su do 2007,prešli  273.700 km svojom kućom na točkovima, Dajana i Bert su prodali polovinu svoje obradive zemlje u Ajovi i iskoristili taj novac da kupe kuću u Green Bank-u. Dajan od tada živi tamo. Tokom proteklih nekoliko godina, Dajanini simptomi su izbledeli. Njen osip je nestao. Njena kosa je izrasla. I dok kaže da joj mobilni telefoni stranaca i dalje prouzrokuju glavobolju, ona se oporavila do te mere da može ponovo da koristi računar. Ali ona nikada neće moći da se vrati na farmu u Ajovi. Green Bank je njen dom sada i to daje Dajani određeni osećaj svrhe. Kao kondukter elektrosensitivne podzemne železnice, ona je pomogla, po njenoj proceni, desetinama tehnoloških izbeglica da nađu utočište. Sve više ih stiže svake godine, i oni uviđaju da je napuštanje zračenja lakši deo. Uklapanje u mali grad je sasvim druga priča.
green-bankGREEN BANK JE VIŠE zaselak nego stvarni grad. Postoji biblioteka, pošta i škola, ali uglavnom se sastoji od farmi i kuća razbacanih po pastoralnoj dolini u Allegheni planinama, okruženoj strmim, šumovitim padinama. Pre tri godine, Melisa Čalmers i žena koju ću zvati Džejn (na njen zahtev zbog privatnosti), upoznale su se preko Dajane na EHS Internet forumu. Obe žene su piloti i bile su u potrazi za odstupnicom od Wi-Fi i mobilne telefonije sa kojima su se često borile tokom putovanja. Dajan ih je ohrabrila da dođu do Green Bank-a u probnu posetu. Hladne novembarske večeri, sreo sam Melisu i Džejn kod Green Bank Baraka, tri reda brvnara koje se nalaze pored Dollar prodavnice. Najavljivane kao rustično bekstvo od “brzog tempa života,” jednosobne brvnare su izgrađene 1810. i od tada im je dodata struja i vodovod. Ja sam iznajmio kolibu pored Melise i Džejn. Planirali smo da istražimo Green Bank zajedno, tako da sam mogao I da vidim kako one odgovaraju na okolinu. Stvari nisu išle dobro. Čak i nakon isključivanja prekidača u brvnari i paljenja sveća, Džejn kaže da oseća svrab. Svakih 20 minuta, ona je ustajala da proveri svoj neverovatan krvni pritisak na portabl monitoru. I Melisi je bilo neprijatno. Povremeno se trzala na zalutale elektromagnetne impulse koji su je bockali po koži. “To se ne zaustavlja na vašoj koži, kao svetlost,” rekla je. “To ide pravo u telo. Počinje sve da vam se magli.” Melisa je izvukla digitalni Gaus metar iz svog prtljaga. Počela je da traga za mrežom električnih žica zakačenih za oblice zidova njihove brvnare, tražeći lutajuće izvore elektromagnetnog zračenja (EMR). Onda je skenirala vazduh pomoću merača radio-frekvencija (RF) koji je izgledao kao deo seta starog TV programa, Izgubljeni u svemiru. Pronašla je nešto veća očitavanja u njihovoj brvnari nego u mojoj, tako da sam se složio kad su me pitali da se menjamo. Sledećeg jutra, pronašao sam Melisu kako drži  Gaus metar ispod nekih dalekovoda koji su se protezali iza kućice. “Mislim da sam našla izvor,” ona se nasmešila. “Rekla sam ti da ima nečeg.” Nešto kasnije, doručkovao sam na brzinu u Henry’s Quick Stop i odvezao se dve milje dalje niz put da bi video najistaknutiji orijentir u gradu, Green Bank teleskop je možda jedina stvar u gradu finije podešena na elektromagnetna polja od elektrosenzitivaca. Svrha GBT je da uhvati izuzetno slabe radio signale koji potiču iz najudaljenijih delova svemira. Godine 1958., Savezna vlada je stvorila Nacionalnu tihu radio zonu da se zaštiti GBT i obližnji Sugar Grove stanica za presretanje elektronske komunikacije (sada je vodi Agencija za nacionalnu bezbednost) od elektromagnetnih smetnji. Kao rezultat toga, mobilni telefon, televizija i radio emisije, a sve se oslanjaju na elektromagnetne talase, su strogo ograničeni u 21,000 kvadratnih km prostora i zabranjeni u 16 km oko GBT. Stanovnici nisu u potpunosti odsečeni. Oni mogu da pristupe kablovskom TV i internetu. Ali Green Bank je jedno od retkih mesta na svetu gde electrosenzitivci mogu da budu sigurni da niko neće da podigne toranj za mobilnu telefoniju u njihovom dvorištu ili zašrafi pametna brojila na njihovu kuću. Iako je u srcu mirne zone, Green Bank nije potpuno bez EMR. Uostalom, sunčeva svetlost je oblik EMR, i elektromagnetna polja oblikuju prsten oko planete. Velika razlika između prirodnih i veštačkih izvora je njihov intenzitet. “U poređenju sa prirodnim nivoima, granice izloženosti danas su astronomske”, kaže Johanson. “Ja čak bih rekao biblijski enormno visoke.” Na primer, kaže on, ako uzmete mobilni telefon i ostavite ga na Mesecu u standby modu, i dalje bi bio najmoćniji izvor EMR u svemiru iz perspektive Zemlje. Elektrosenzitivci kažu da osećaju elektromagnetna polja na isti način kao što GBT detektuje radio signale iz svemira, osim što njih boli. “Osećam kao da me kuvaju na smrt svaki put kad sednem u avion”, kaže Džejn. Koliko god da su Džejnini simptomi opipljivi, i koliko god ona bila sigurna da ih prouzrokuje EMR, naučnici se ne slažu. Skoro svi naučnici smatraju da većina EMR nema štetne posledice po zdravlje na nivou na kojem ih ljudi obično susreću. I nijedna studija nikada definitivno nije povezala EHS simptome sa RF zračenjem, tip elektromagnetnog zračenja koji potiče od bežičnih uređaja, kao što su Wi-Fi ruteri, mobilni telefoni, bazne stanice ili blutut antene. “Zdravstvene agencije su u više navrata prolazile kroz naučnu literaturu”, kaže Kenet Foster, profesor biotehnike na Univerzitetu u Pensilvaniji, ali nisu uvidele nikakav jasan dokaz da to postoji, osim ako stavite pacova u mikrotalasnu pećnicu, to je loše za pacova.” Jedini priznati zdravstveni rizik od RF zračenja je zagrevanje tkiva (kao kod pacova u mikrotalasnoj). Godine 1996., Federalna komisija za komunikacije usvojila je bezbednosni standard za uređaje koji emituju RF, na osnovu termičkog grejanja. Zato, iako je standard postavljen daleko ispod nivoa priznatih da nanose štetu, bežični kompanije i dalje preporučuju da ne nosite telefon u džepu ili da ih ne držite previše blizu glave dok spavate.
Prema Džoelu Moskovicu, direktoru Centra za zdravlje porodice i zajednice na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju, test za termalni standard je zastareo ako nei irelevantan. “Uopšte ne odražava kako prosečan korisnik danas izgleda, ili bilo koji korisnik, bilo gde”, kaže on. “Čak nije ni pravo merenje.” Moskovic smatra da nauka nije sustigla brzo širenje uređaja koji emituju RF, od smart telefona do pametnih brojila, koja prosipaju zračenje u naše domove, škole i radna mesta duže od dve decenije. Elektro senzitivci su kao poslovični kanarinci u rudniku uglja, kaže on. On navodi sve veću količinu istraživanja koja sugerišu da izlaganje RF ima mnogo netermalnih bioloških efekata, uključujući oštećenje spermatozoida i promene u hemiji mozga. “Ima mnogo pitanja bez odgovora, očigledno, ali mi imamo jasne dokaze za zdravstvena upozorenja iz predostrožnosti “, kaže Moskovic. Melisi i Džejn svakako nisu nedostajala pitanja njihovog drugog dana u Green Bank-u. Džejinin krvni pritisak se nije spustio, a Melisa je još uvek imala osećaj bockanja na koži. Nešto je bilo okidač za njihove simptome, ali Melisina oprema nije mogla da identifikuje šta je to bilo. Prema istraživanju desetina studija, najveći izazov u dijagnostici EHS je da oni koji pate od njega često ispoljavaju ono što se zove “Nocebo efekat”, gde čak i očekivanje izloženosti EMR može izazvati fiziološke simptome. Tokom večeri u kućici, Melisa je uključila svoj RF metar i počela da hoda po sobi. Čitanje je bilo 100 puta manja od onog koje je zabeležila u podrumu svoje kuće u Kanadi pre nego što je telefonska kompanija podigla tornjeve u blizini. Zbunjene time, Melisa i Džejn pokušale su da sko–
ckaju svoje simptome sa ekstremno niskim merenjima. “Možda čitam pogrešno”, rekla je Melisa, pritiskajući dugmiće na aparatu. “Ne zovu je Nacionalna tiha radio zona za džabe”, rekao sam. “Možda je to zaista tako nisko,” Melisa slegnu ramenima. “Samo nikada nisam videla tako nisku.”
green-bank2KAO I DAJANA ŠU, putovanje Dženifer Vuds kao elektrosenzitivca počelo je prevratom. Godine 1997.,ona je dala otkaz na posao arhitekte i ostavila svoju porodicu na Havajima. Provela je naredne decenije sama sa sobom, uglavnom živeći u svom autu, dok se vozila širom zemlje tražeći lek za njene hronične zdravstvene probleme. Pokušala je sa konvencionalnom medicinom i homeopatskim tretmanima, ali ništa nije uspevalo. Pre tri godine je čula za Green Bank na konferenciji alternativne medicine; u roku od 48 sati, ona je bila parkirana na prilazu Dajanine kuće. “Bila sam teška 36 kg u to vreme,” rekla je Dženifer. “Bila sam na vratima smrti.” Počela je da živi u jednosobnoj kolibi, rupi bez struje ili tekuće vode. U roku od devet meseci, ona je dobila 23 kg. “Nisam imala nikakvu medicinsku pomoć”, rekla je ona. “Nisam promenila ishranu. Jedino što sam promenila je to što sam izašala iz zračenja. To je dovoljan dokaz da je [EMR] uzrokovalo moju bolest. “Dženifer sada živi u jednosobnoj brvnari na šumovitom grebenu izvan grada koju je projektovala i izgradila za sebe.
Njen drugi dom je Green Bank Javna biblioteka, mala zgrada koja se nalazi na brdu u blizini srednje škole. Ploča ispred je najavljuje kao najbolju ruralnu biblioteku 2003.godine. Sa osam računara sa kablovskim internetom, biblioteka omogućava brojnim elektrosenzitivcima njihovu jedinu vezu sa spoljnim svetom. Pozadi je kuhinjica, gde Dženifer drži nekoliko namirnica, jer nema frižider u svojoj brvnari. Jednog jutra, Dženifer je skuvala kafu i pričala sa Ernijem Stjuartom, volonterom u biblioteci, kog smatra svojim anđelom čuvarom. “Imam veliki trač,” šapnuo je Erni. “Monik se udala za Toma.” Vest je bila šokantna. Monik je otvoreni EHS aktivista i nedavno je stigla sa Floride; Tom je lokalac, poznat po svojim tradicionalnim pogledima. Kasnije tog dana, Dženifer je prenela vest o Monikinom i Tomovom venčanju i Dajani Šu. “To neće da potraje,” Dajana se namrštila, “Tom ne veruje u [EHS].” Dajana je imala razloga da bude sumnjičava. Kao prvi gradski elektro osetljiv građanin i neoficijalni predstavnik elektrosenzitivaca koji su dolazili za njom, ona je bila gromobran za kritike. Pre četiri godine, Bert Šu je održao predavanje u centru Green Bank-a, čiji je cilj bio edukacija ljudi o EHS. To je bio prelomni trenutak u odnosima između autohtonih stanovnika Green Banka i elektro osetljive zajednice. Svi skeptici iz grada su se pojavili, uključujući i Toma. Nakon Bertovog predavanja, oni su optužili Dajanu za sve od lažiranja bolesti do namernog odlaganja izgradnje lokalne klinike. “Posuli su me katranom i bacilli perje,” rekla je Dajana. “Žao mi je što sam uopšte bila tamo.” “Razapeli smo je,” kaže Erni. “Žao mi je, ali jesmo.” Kako on to pamti, konfrontacija je dugo tinjala. Počela je kada je Dajana zamolila da u centru zamene fluorescentna svetla u jednom delu, da bi imala mesto za jelo. Eskalirala je kada je zatražila da neko donese tanjir do njenog stola, tako da ona ne bi bila izložena fluorescentnom svetlu blizu kuhinje. Dostigla je vrhunac kada je tražila opcije bez glutena u jelovniku. Do vremena kada je Bert držao svoje predavanje, gorući problem u glavama mnogih u publici nisu bili zdravstveni efekti elektromagnetnog zračenje, Erni je ubeđen je EHS realan, nego Dajanini stalni zahtevi za poseban tretman.” Žena sa jednom rukom je ustala,” Erni je podsetio, “i rekla, ‘Vidi, Dajana, niko ne donosi moj tanjir za moj sto.’ ‘
Od tada, odnosi između gradskog naroda i elektrosenzitivaca postigli su  neku vrstu popuštanja zategnutosti . Na Dajanin zahtev, sveštenik u njenoj crkvi više ne koristi bežični mikrofon. Njen stomatolog isključuje fluorescentne lampe u svojoj ordinaciji. Kasiri iz prodavnice ponekad iznose predmete van i omogućavaju elektro senzitivcima da plate za njih na parkingu. Ali Dajana i drugi elektro senzitivci su spremni na to da napetost vreba ispod socijalnih interakcija. Situacija nije tako jednostavno kao da zatucani seljaci reaguju na uobražene došljake. U mestima kao što je Green Bank, lični odnosi idu generacijama unazad. Svako preseljenje u grad od 143 stanovnika se ističe, a kamoli desetak elektrosenzitivaca koji se pojavljuju i počinju da gase svetla. Nije teško videti kako “mi protiv njih” mentalitet hvata koren.
Jednog popodneva, grupa nas je krenula u misiju milosrđa. Novi član Green Bank EHS zajednice je imao problema sa kućom. Melisa, Džejn i Martin Veteral, elektro osetljivi, penzionisani policajac iz Stratforda u Ontariju, koji je došao u Green Bank 2012., ponudio je da je skenira. Tako smo se nagurali u automobil i krenuli. Usput smo svratili u gradić Danmor. Pet milja južno od Green Bank-a, Danmor se sastoji od nekoliko kuća i prodavnice koja se nalazi na raskrsnici. Prodavnica je od one vrste za sve namene, benzinska stanica / pekara / faktički gradska većnica, kakva se često nalazi u ruralnim područjima koja nisu kolonizovali lanci brze hrane ili maloprodajni giganti. Naručili smo ručak i jeli na stolu za piknik ispred dok su kamioni tutnjali pored nas. Svi su bili dobro raspoloženi. Možda zbog topline sunca ili niskih nivoa EMR. Nakon zamene kućice sa mnom, Melisa i Džejn su spavale bolje. Džejnin krvni pritisak se spustio, a Melisin hronični tinitus je potpuno nestao. “Osećam se dobro,” Martin je dodao, “definitivno bolje nego u Stratfordu.”
Unutar prodavnice, pitao sam vlasnicu, koja se nedavno preselila u tihu zonu, o njenom iskustvu sa elektro osetljivim klijentima.
Ona se upustila u raspravu o “došljacima”, koji je nerviraju njihovim dosadnim zahtevima i snishodljivim stavovima i nespremnošću da se uklope. Zahvalio sam se i otišao, ali ona mi je mahala da se vratim sa parkinga. Nazad u prodavnici, suočio sam se sa sumornim licem muškaraca. Vlasnica je glasno proklamovala da sa zamenikom šerifa kao svedokom, povlači sve što je rekla. Osim ako se kamuflažna majica ne kvalifikuje kao uniforma, niko od ljudi ne izgleda kao predstavnik zakona. Jedan čovek je uzeo moj diktafon i zalajao na mene da izađem napolje sa njim. Dok sam objašnjavao situaciju, njegove oči bi se svaki put suzile na reči kao elektromagnetni ili novinar. Konačno, on mi je vratio diktafon, uperio prst prema mojim grudima, i zarežao, “Samo pazi šta radiš ovde.
TOKOM sledećih šest dana, Dajana je pružila Melisi i Džejn potpuni doživljaj Green Bank-a. Posetile su poštu i biblioteku, obišle opservatoriju i deponiju. Prisustvovale su zabavi sa muzikom na čelu sa orkestrom čiji je violinista bio i glavni naučnik u GBT ekipi. U nedelju, Dajan je kao pastir sprovela žene na dve crkvene službe na 24 km razdaljine. Skoro svuda je sačekala dobrodošlica. Posle službe u Crkvi Nazarena u Durbinu, orguljašica je pitala Džejn kakav je osećaj imati EHS. Ona je pažljivo saslušala Džejnin odgovor i postavila pitanje  koje elektrosenzitivci postavljaju godinama. “Radi se mnogo toga za razne vrste bolesti”, rekla je. “Zašto ne mogu da prepoznaju ovu?”
Džejn nije imala odgovor, jer ne postoji. Bez zvanične medicinske dijagnoze, teško je obolelima od EHS da potražuju naknadu od osiguravajućih društava i državnih zdravstvenih agencija. Samo Švedska priznaje EHS kao funkcionalni poremećaj, što je ekvivalentno invaliditetu. Ali aktivisti počinju da utiču na stavove prema EHS i pitanjima vezanim za EMR, kao što je korišćenje bežičnih mreža u javnim školama. Jednog dana, nadaju se da će medicinski establišment tretirati EHS kao ostale misteriozne sindrome, kao što je fibromialgija.
Oni su osvojili moralnu pobedu  2011, kada je SZO klasifikovala RF zračenje kao “verovatno kancerogeno” kao odgovor na Interfon studiju, koja je pronašla 40 odsto veći rizik za određene tumore mozga na najvišim nivoima izloženosti. (Naučnici, međutim, nisu pronašli povećanu incidencu kod korisnika mobilnih telefona generalno.)
Onda, u februaru ove godine, Francuska je ograničila upotrebu RF uređaja u vrtićima, navodeći oprezan pristup izlaganju. Kad ostavimo te dobitke po strani, malo ili nimalo studija shvata ozbiljno pitanje EHS, a neumoljivo širenje bežičnih tehnologija ne izgleda da se usporava. I pored loših odnosa između elektrosenzitivaca i lokalnih stanovnika ili prekida finansiranja GBT, Green Bank će nastaviti da privlači tehnološke izbeglice u potrazi za sigurnim utočištem od elektro smoga za koji oni osećaju da ih guši u ostatku sveta.
Pred kraj Melisine i Džejnine posete, Dajana je bila domaćin oproštajne večere za njih u njenoj kući, velikom kolonijalnom zdanju od cigala, na šumovitom brdu iznad krivine, na mračnom seoskom putu. Elektrosenzitivci su se pojavili sa flašama vina i zapakovanom hranom. Lica osvetljenih treperavom svetlošću sveća, oni su se okupili oko Dajane za kuhi–njskim stolom i razgovarali do dugo u noć o uobičajenim temama: glasinama o Wi-Fi mreži koju će opservatorija instalirati za gradske stanovnike, starim sovjetskim studijama o mikrotalasnom zračenju i bežičnoj pandemiji koja je na pomolu.  Svako je doprineo opominjućom pričom o “normalnim” ljudima koje poznaju, prijatelju, komšiji, saradniku, koje je iznenada pogodile od niske do ogromne EMR i sada se bore sa zdravstvenim problemima.
Elektrosenzitivci vatreno veruju da je samo pitanje vremena kada će ostatak sveta shvatiti ono što oni već znaju. “Vaše telo je pod uticajem, samo će mu trebati nekoliko godina da to zaista sazna,” Martin me je upozorio, “osim ako završiš kao mi, a onda ćeš poželeti da nikad nisi video ništa bežično.” Pitao sam grupu šta im je prihvatljivije, da ih zovu elektrosenzitivci? EHSersi? “Više volim povređena ili oštećena”, rekla je Dajana. “Ljude to unervozi,” rekao je drugi čovek. “Pa oni i treba da budu nervozni”, rekla je Dajana. “I oni mogu biti povređeni.” “EMF ljudi,” je bila Dženiferina ideja. “Ljudi sprženi elektrčnom strujom,”
Martin je rekao mrtav ozbiljan, a ostali su se nasmejali. Iako je njihov zaverenički ton postajao oštiji ponekad, elektrosenzitivci koji su sedeli oko Dajeninog kuhinjskog stola nisu bili tehnofobični ludisti ili oni koji se fanatično pripremaju za sudnji dan raspredajući nasilne fantazije o društve–nom kolapsu. Njihov razgovor je izgledao staromodno u svojoj neposrednosti, artefakt iz vremena kada je komunikacija između ljudi bila neposredna, bez SMS-ova, tvitova i Facebook poruka prevučenih palcem na smart telefonima.
Uz desert, Džejn je saopštila da je angažovala trgovca nekretninama da joj potraži kuću u Green Bank-u. Što se tiče Melise, ona nije htela ni da ide kući. “Ose–ćam se kao da konačno mogu imati svoj život”, rekla je ona.
Bez obzira na izobilje prirodne lepote i ruralnog šarma, elektrosenzitivci dolaze u Green Bank, jer nemaju gde drugo da idu. Osim ako znate nekoga, tu je gotovo nemoguće naći posao ili mesto za život. Neki elektrosenzitivci napuštaju grad ubrzo pošto stignu, jer ne mogu da se izbore sa izolacijom tog mesta. Ali Dajana Šu name–rava da učini Green Bank dostupnijim. Uz pomoć neproftitnih organizacija, ona je kupila 14 hektara zemljišta za osnivanje utočišta za elektro osetljive. Novac za imovinu došao je iz privatnih donacija. Mog poslednjeg jutra u Green Bank-u, odvela me je da vidim zemlju. Pratio sam njen auto uskim prašnjavim putem smeštenim između porodičnih kuća. Došli smo do proplanka koji je mirisao na dim izgorelog drveta i borovinu. Mala brvnara je stajala na ivici čistine. “Ako ljudi otkriju da su pogođenii [EMR-om], oni mogu da se izvuku iz toga, da se oporave”, rekla je Dajana. Njoj je pomoglo. Život u tihoj zoni, daleko od telefonskih tornjeva, omogućio je Dajani oporavak. Sada, ona može da toleriše ograničene izlete u bežični svet, da poseti sina u Baltimoru. “Možda ćete moći da se vratite kući i uz oprez možda vodite normalan život,” rekla je, i zastala. “Možda. Oprezno.” Prošetali  smo čistinom, a Dajana mi je pokazivala mesta gde je planirana izgradnja. Brvnare ovde. zajedničko područje tamo. Na ovom mestu, zaštićena računarska sala. Ostali članovi odbora iz neproftne organizacije stavili su veto na računarsku salu. Previše EMR, rekli su. Ali Dajana je insistirala. Ljudi imaju živote. Oni možda žele da nastave da rade ili pošalju e-mail ili skajpuju sa svojim porodicama. To je zajednica, ne kult. “Zato ja to [EHS] zovem tehnološka lepra,” rekla je Dajana. “Mi ne možemo biti u društvu sa drugim ljudima. Moramo da živimo kao gubavci. Tehnologija je divna, ako nas ne povređuje.”
Dok napuštam grad, veliki beli tanjir GBT lebdi u retrovizoru poput ogromnog Meseca koji sija na bistrom jesenjem nebu. Na raskrsnici negde u planini, shvatio sam da sam ostavio mapu puta u brvnari. Moj mobilni nije radio, a sa radija se čuo samo šum. Nisam mogao da se setim kada sam se poslednji put izgubio, ali sam znao da sam napustio tihu zonu kad sam čuo glas propovednika kako se probija kroz statički šum na radiju. “Vidite, naš problem nije naša slabost,” on zaurla. “Naš problem je što nismo ostali povezani! Moramo da se uključimo u naš izvor napajanja, a to je Bog!” Isključio sam radio, uživajući u tišini dok je trajala.

Podeli :
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •