U lavirintu saznavanja

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •  

u-lavirintuDa li ste dovoljno hrabri da krenete i sami kroz lavirint saznanja? Ove godine u Noći Istraživača, geolozi vas izazivaju da zajedno sa njima krenete na put od nastanka Zemlje, kroz sve njene epohe i napravite iskorak u njenu budućnost u igri GeoID. Da li nestali svetovi mogu da nas nauče kako da spasemo ovaj naš? I nemojte da zaboravite da upotrebite i saznanja iz drugih nauka, jer za pronalaženje pravog puta jedna nauka više nije dovoljna.

Fosili su od davnina navodili ljude na to da izvode različite zaključke u zavisnosti od trenutno prisutnih dokaza i nivoa subjektivnosti u zaključivanju. Naši preci su pronalazili različite fosilne ostatke i pokušavali da dokuče njihovu tajnu. Međutim, u nedostaku znanja ili kompletnih dokaza, tumačili su ih kao ostatke prepotopskih bića, za koje nije bilo mesta na Nojevoj barci, ali su im takođe služili kao inspiracija za mnogobrojne mitove i legende. Stari Grci su mit o Kiklopu stvorili jer su pronalazili čudne lobanje koje su imale veliku rupu po sredini. Danas znamo da su to lobanje mamuta i da ta velika rupa u lobanji ne predstavlja šupljinu za jedno veliko oko već otvor surle. Takođe, i mitovi o zmajevima i aždajama u mnogim kulturama su inspirisani ranim nalazima delova fosila dinosaurusa. Ova najranija objašnjenja fosilnih nalaza su više bila inspirisana maštom naših predaka nego rezultatom naučnih istraživanja.

Međutim i prirodnjaci su često pogrešno zaključivali na osnovi krnjih dokaza. Jedan od čestih takvih primera su dentritični oblici mangana ili drugih minerala u stenama. Nešto što može da liči na fosile paprati ili drugih biljaka, zapravo nikad nije ni bilo živo. Reč je o lažnim fosilima, koji su nastali taloženjem mangana u veoma malim pukotinama i prslinama među slojevima stena, koji izgledaju kao grančice biljaka. Najviše zabluda i polemika je bilo u dešifrovanju fosilnih ostataka dinosaurusa i njihovim rekonstrukcijama zbog toga što je sličnost između dinosaurusa i gmizavaca dugo navodila paleontologe na pogrešan put. Tako se često primenjivao princip aktualizma, koji kaže da su svi procesi i pojave, kao i uzročno-posledične veze kakve imamo danas, isto tako delovali i u našoj prošlosti. Tražena je sličnost između današnjih i nekadašnjih organizama, kako bi se oni bolje razumeli i rekonstruisali. Dinosaurusi su od svog pronalaska povezivani sa gmizavcima i posmatrani kroz prizmu gmizavaca. Zamišljani su kao ogromni, tromi, hladnokrvni divovi, koji nisu imali baš osećaj za boje, već su uglavnom bili zeleni kako bi se stopili sa okolinom. Prvi pomak u njihovoj rekonstrukciji, koji je u to vreme bio poprilično šokantan, bio je da su dinosaurusi zapravo toplokrvne životinje. Analizom ostisaka koje su ostavili u lovu, utvrđeno je da su bili veoma pokretni i spretni, i da su bili sposobni da trče veoma brzo, što nije svojstveno hladnokrvnim životinjama. Još jedan dokaz ovom tvrđenju je dalo saznanje da su njihovi današnji potomci zapravo ptice, a ne gmizavci. Pored toga što smo sada počeli da ih posmatramo kao brze, okretne i toplokrvne, dali smo im i kolorit i učinili ih šarenijim. Fosilizovani ostaci kože su nam nagovestili samo njenu morfologiju ali ne i boju. Sve ono što vidimo na novijim rekonstrukcijama prikazuje trenutno saznanje da su bili šarenih boja kao i ptice, ali ne znamo koje su tačno boje bili i kako su te boje bile raspoređenje.

u-lavirintu-2Zapravo, priča o rekonstrukciji organizama na osnovu fosilnih ostataka nalikuje kretanju kroz nekakav lavirint saznavanja. Pravi putevi nas vode pravim zaključcima dok postoje i pogrešna skretanja koja će nas odvesti u ćorsokak. Jedan od primera lutanja u lavirintu naučnih stranputica imamo u najranijim danima otkrivanja dinosaurusa. Beše to sredinom 19 veka u Viktorijanskoj Engleskoj kada je jedan lekar, Gideon Mantel, prirodnjak amater, otkrio zube i rog-kandžu jednog davno izumrlog stvorenja. Po njegovom tadašnjem saznanju ti zubi nisu pripadali ni jednoj do tada poznatoj životinji, a opet bili su na neki način veoma poznati. Mantel je smatrao da je to što je pronašao najviše ličilo na zube neke ogromne iguane. Zato je on i kumovao tom biću nazvavši ga Iguanodon. Kako on po struci nije bio prirodnjak u priču se uključio tada priznati anatom Ričard Oven, čovek željan slave i naučnih priznanja. To je bio prvi dinosaurus koji je otkriven i samim tim to otkriće je bilo senzacionalno i odjeknulo je svetom. Zbog toga su se ova dva čoveka ostatak svojih života sporili ko je otac dinosaurusa zapravo kome treba odati priznanje za otkriće potpuno nove vrste. Treba napomenuti da su do tada fosili bili dobro poznati naučnoj javnosti, ali pojava dinosaurusa bila je totalna novina. Iguanodon je zanimljiv ne samo zato što je to prvi otkriven dinosaurus već i zato što je priča koja prati njegovu rekonstrukciju vrlo živopisna. Gideon Mantel je tvrdio da je Iguanodon bio dvonožac koji je koristio svoj rep kao dodatni oslonac. Ričard Oven je pak tvrdio da je on bio tromi četvoronožac koji je nalikovao nosorogu. Ovu bitku je u prvoj rundi dobio Oven tako da je prva rekonstrukcija Iguanodona bila u vidu tromog četvoronožca. Treba imati u vidu da su od celokupnog Iguanodona posedovali samo nekoliko zuba i taj jedan rog-nokat koji je Oven postavio na vrh lobanje kao rog nosoroga. Mećutim, ispostavilo se da je Oven pogrešio a da je Mantel bio u pravu. Nekoliko godina nakon što je Mantel preminuo, a Iguanodon rekonstruisan, pronađen je kompletniji skelet koji je pokazao da je Iguanodon bio dvonožac. Sledeća rekonstrukcija je bila po Mantelovoj zamisli, a rog je zapravo bila kandža koju je Iguanodon koristio ili za samoodbranu ili za ishranu. Međutim, i ova rekonstrukcija je bila pogrešna. Kako se nalazilo više fosila i širilo znanje o anatomiji tako je utvrđeno da je Iguanodon hodao na dve noge, ali se nije oslanjao na rep već mu je rep bio u vazduhu i imao je ulogu da balansira.

Ovo je pravi primer kako se može zalutati u procesu otkrivanja i zaključivanja u lavirintu mogućih rešenja. Ali upravo je naučna egzaktnost ta koja nas vraća na dokaze i pomaže u traženju ispravnog puta. Slučaj Iguanodona nije usamljen i stoga nije retkost da se na osnovu nepotpunih ostataka ili nama neobičnih fosila dolazi do pogrešnih zaključaka o izumrlim organizmima. Kako da nas fosili više ne zbunjuju i da li nam je razvoj najnovijih metoda iz oblasti molekularne genetike doneo neki napredak u smislu da naši dokazi sada stoje na čvršćim nogama? Da li nam nove metode sada nude jasnije i preciznije rekonstrukcije prošlosti? Koliko često sada upadamo u zamršene lavirinte saznanja i zašto? U kojoj meri je danas nauka subjektivna?

Današnja nauka nepoznanice sagledava iz više uglova. Tako da različite naučne discipline, kada se udruže, doprinose da brže i efikasnije pronađemo izlaz iz lavirinta naučnih nepoznanica i pronađemo pravo rešenje naučne zagonetke. Napredak u oblasti molekularne biologije i izučavanju drevne DNK doprineo je boljem razumevanju prošlosti i mnogih davno izumrlih organizama koji su mučili paleontologe godinama unazad. Iako nauka postaje sve egzaktnija, doza zdrave subjektivnosti je uvek prisutna, da ne dozvoli da zalutamo vođeni strogim brojevima i relacijama. Upravo multidisciplinarnost i sagledavanje problema iz vise različiti uglova doprinose da na kraju odaberemo najtačniji put u naučnom zaključivanju.

Pišu: Marko Vanić i Slobodan Davidović
Foto: Branko Jovanović

 

Podeli :
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Podeli :
  •  
  •  
  •  
  •